Izbjeglo i raseljeno lice iz Glavičice kod Peći, Zoran Tomović, u izbjegličkom naselju „Vruja”, nadomak Gusinja, živi od 2010. godine, što je, posmatrajući uslove u kojima se nalazi, više zlopaćenje nego život. Prije dolaska u to naselje živio je kod šire rodbine na Murini, ali kako je u jednom trenutku morao da se iseli i potraži neki drugi smještaj, uselio se u jednu betonsku kućicu u Brezojevicama. Međutim, beton i smrzavanje u njoj ubrzo su mu počeli ugrožavati i onako narušeno zdravlje, pa je došao u izbjegličko naselje „Vruja” nadomak Gusinja, misleći da će bar tu pronaći mirne dane i životni spokoj.Ipak, teška sudbina Tomovića ni tu ne ostavlja na miru, i upravo te godine, kada postaje žitelj tog naselja, prestaju sve pomoći i davanja od raznih humanitarnih organizacija, ukida se struja koja nije plaćana godinama u nazad, i još mnogo toga što mu dodatno otežava ionako težak život. Tako kao invalid sa primanjima od 70 evra iz Srbije, i tu počinje da se smrzava, gladuje i preživljava razne teškoće.
-Da vam iskreno kažem, to moje primanje od svega sedamdeset eura ne znači baš ništa. Dok dođem u Prijepolje gdje podižem taj skromni novac i vratim se nazad, bude pedeset eura, jer treba do tamo i nazad platiti prevoz i nešto pojesti, pa šta onda ostane za život. Došao sam u ovo naselje, ali u nevrijeme, tako da mi je i tu prisjelo kao i sve što me proganja kroz život. Struju nemam već više godina, drva ne mogu kupiti, hrana više nego slaba i šta mi drugo preostaje već da se tu smrzavam i čekam dalju sudbinu koja je iz dana u dan sve neizvjesnija. Do mog dolaska u izbjegličko naselje „Vruja”, kako mi pričaju, o izbjeglicama su brinule mnoge humanitarne organizacije, komesarijat za izbjeglice, Opština..., a od tada ama baš niko. Posebno je teško nama koji smo invalidi, jer smo nemoćni nešto da zaradimo u nekom poslu. Struja mi je isključenja jer tu nikad nije ni plaćana i kako ja sada to da platim!? Od čega? Opirem se nekako toj nedaći, i često se sjetim one narodne da je čovjek čvršći od kamena –priča zaista tužnu priču Zoran Tomović u razgovoru za „Dan”.
Kaže da ga u životu drži starješina Manastira Svete Trojice otac Georgije, koji mu dostavlja hranu dosta često. Ali, i pored toga, bude i dana kada gladuje, jer niko ne može znati kad i u kom trenutku neko ima ili nema šta da pojede.
-Pošalje mi otac Georgije dosta često hranu koja me u životu drži i pomaže mi da premostim dane. Bude tu pomalo pasulja, krompira, supice u kesama, soli, šećera, luka, makarone, pirinač, tih sitnijih začina... Kad to ponestane, a dok ne dođe druga pošiljka bogami bude i gladi, mučim se i trpim, a bude da mi i tu poneko nešto doda, ali kuku onome ko čeka da mu se da. Puno sam zahvalan ocu Georgiju, jer taj čovjek ima zaista veliko srce. Od to pedeset evra iz Srbije što mi ostane, platim veresiju i onda se ponovo zadužujem i sve tako u krug. Dobijem ponekad i jednokratnu novčanu pomoć od Centra za socijalni rad i time se malo pomognem, pa sam i njima zahvalan, ali opet... Zgučim se tu ispod ćebadi i cvokoćem pa dokle ću, ne znam. Odem pomalo kod komšija da se ugrijem, ali ne može se stalno ni njima dosađivati. Okupati se ne mogu kao čovjek, muka teška... Nemam više ni zdravstveno osiguranje, jer ovdje se ne mogu prijaviti na Biro rada, i sad ni kod doktora ne mogu otići – kazao je, između ostalog, u razgovoru za „Dan” Zoran Tomović.
Dodaje da se njegove muke ni tu ne završavaju.
-Ukinuli su mi i izbjegličku kartu preko koje sam mogao po nešto da ostvarim i prosto ne znam šta ću sa sobom. Nema uslove za penziju, ne mogu da se vratim na Kosovo i Metohiju. Tamo mi je sve porušeno i zapušteno, pa i da mi omoguće povratak nemam gdje da se vratim. Ne postoji ništa što bih mogao planirati, šta i kako dalje. Često mi izgleda da bi me jedino smrt spasila – zaključuje, između ostalog, Zoran Tomović priču o svojim zaista velikim nedaćama. N.V.
)){kind=small}
